Pregrada.info - nezavisni pregradski portal

Kolumne

03.11.2010. 20:37:41 - Marcel Lončarić

Strahi

 - I onda? Kaj je bilo onda?

Stari susjed Jurica Korunda i dalje je mudro šutio i mjerkao me ko mačka miša, vagajući valjda u sebi koliko sam zreo za tu zadnju rečenicu koja bi najčešće i objašnjavala cijelu priču. U toj dramatičnoj pauzi i ukućani bi zašutjeli, a ja bih krajičkom oka i s nelagodom pogledavao na zidnu uru koja bi, ko za vraga, obično pokazivala neke prilično kasne sate.

- Kaj zbiljam očeš da ti ispripovedam do kraja? I nebu te strah? – ispipavao je i dalje teren Jurica tobož se brinući za moj osjetljivi dječački duhovni integritet. 

- Rečite, moram iti.. – izgovarao bih na rubu strpljenja ne želeći odustati bez obzira na posljedice.

Susjed Jurica je bio pravi maher za pričanje priča "o strahima i duhima". Imao je popriličan repertoar istih i narativne sposobnosti iskusnog glumca. To što sam mnoge od tih priča već znao i čuo, nije previše pomagalo ili pak umanjivalo čaroliju. 

A sve bi obično počelo skroz bezopasno. Još za dana odnio bih Korundima na drugi breg mlijeko "na kontu" ali bih se onda uz igru, pokoji kolač, slatku jabučnicu i zanimljive priče zadržao do doba kad su se u selu svjetla počela već naveliko gasiti.

- I tak ide po mračnom klancu ta jako visoka, tenka ženska u dugoj beloj kiklji prema meni i ja si se mislim kaj da joj sad velim, jel bi ju opče pozdravil ili ne. Nije mi baš bilo sejeno, a kak je klanec bil visoki nisam se mel ni kud hmeknuti. Kad smo došli jen blizu drugog velim ja njoj ponizno: "dobra večer".

 A ona je odjenput počela rasti, onak me z visoka pogleda, oči su joj se u taj čas zažarile, lice čistam izobličilo i izbeči se na me; Bulu-bulu-bulu-bulu-bulu-bulu!

Stvar je bila baš u tom strašnom, glasnom  i iznenadnom "bulu-bulu" (nekaj slično puranskom glasanju, ali potenciranom na entu) koje je odskakalo od manje-više smireno i realistično ispričane priče i uvijek me iznova uspijevalo naježiti i "zdiči mi lasi na glavi".

Ipak, najgore je tek slijedilo. Trebalo je sad nakon svega ići doma. Uzeo bih opranu litru i izašao bosonog u mračno dvorište. 

- Mi ti bumo pustili malo duže svetlo pred hižom – obećali bi ukućani susretljivo, pogotovo ako ne bih imao "bateriju". Sa zebnjom i čeznutljivo pogledavao bih prema udaljenim osvijetljenim prozorčićima naše hižice na drugoj strani brega.

Mogao sam birati između dva smjera da se dočepam doma. Jedan je put bio onaj kolski, svijetao i dovoljno širok i na njemu sam znao svaki zgrobanjek, kamen, grabicu ili koren.. No on je istovremeno bio duži, zaobilazan i što je bilo najvažnije i najneugodnije – prolazio je pored selskog raskrižja na kojem je stajao križ. Raspelo. Ne treba ni spomenuti kako je baš kod tog živopisnog križa kraj kojeg sam danju tako često napasao blago, noću prijetila opasnost da se ugledaju "mrtvečka kola, pahi i lijes sa svijećama" ili da te na potočnoj mlaki poškropi kakva "veštica kaj pere veš". Pogotovo je (ne bez razloga) to vrijedilo pri povratku od Jurice i Korundih. Drugi je put bio, blago rečeno, nedefiniran i poprečki, a koji bih u tim prilikama ipak češće odabrao. Spustio bih se ne štedeći bose noge pravolinijski po dvorištima, vrtovima i kuruzama do dna jarka, preskočio mali potok, uspentrao se po našoj njivi i trnacu te konačno dočepao spasonosne kućne kvake.

- Ki je fras, duo te naganja? - pitala bi mama nakon što bi zadihan uletio kroz vrata.

Na brzinu bih se skinuo i uvukao u krevet ili popeo na veliku krušnu peć, gruntajući sav sretan na sigurnom  "kaj se sve moglo zgoditi"

Zlatne kočije na terima su se Jakob Badl i Galjfija vozili po bregu Mariji Magdaleni, tri človeka bez glave kaj su se po noći znali videti na Pogledu, črni pes velik kak tele kaj se pojavil v dvorišu pri Lončarićih (i onda je istu noć hmrl jen domaći), nevidljivi "mrčnjak" teri je sel na prsi strine Roze dok je ležala u komorici a bil je težak kak mlinski kamen..

Uz potok bi se po noći mogli čujti i videti "mavi", a to su bila nekrštena deca kaj su hmrla nakon poroda. Imali su krila, leteli su i lepetali po draču i šašu i zavijali "maaav, maaav.." tak da se onom koji bi ih čul parala duša od straha. Tam u hustama oko Belinšice su pak gospodarili tajnoviti, patuljasti "mukači".Bilo je i coprnica tere su mogle najpametnejšega i najkuražnešega človeka tak zmotati da je danima i noćima landral po husti i nije znal potrefiti puta vun, a kad bi ga konačno našel, bil bi skroz sed. V jenom selu su ljudi "čuvali mrtveca" tri noći. Sedeli su oko odra, malo pripovedali, malo plakali, popili teru kupicu preveč pa su trejtu noć pred jutro malo i zapopevali. Na to se mrtvec zdignul z odra i zakričal da "kaj ni mrtev mira nemre meti?".

Sjećam se još jedne tipične priče koju bi znal pripovedati Jurica.

U maloj hižici na rubu huste živeli su sretno i zadovoljno jena zgodna puca i lepi mladić. I se bi bilo v redu da jenog dana dečku nije stigel poziv da mora iti h vojsku, na front. Teškom su se mukom i uz veliku tugu rastali. Mladić se curi ispočetka javljal i pisal joj pisma no s vremenom je to prestalo. Nakon par let puca je čula glase kak je njen dragi poginul. Bila je jako žalosna ali ipak nije skroz zgubila nadu da je morti ipak živ. I zbiljam, jene večeri dok je ona u kućici kraj peći šivala, netko je pokucal na mali prozorek. Pogledala je i videla svog dragog živog i zdravog u vojničkoj uniformi i na lepom belom konju. Rekel joj je da je došel po nju i da si nek zeme samo najnužneše stvari jer da sad ideju v njegov novi dvor. Ona je je sva sretna napravila mali pinklec i zajahala na konja iza njega. I tak su oni jahali i jahali tam gde cura nigdar nije bila i cijelo je vrijeme spitavala da kud ju to on vodi. On pak je njoj govoril nek ništ' brine, da bu joj dobro. Konačno su stigli na jen brijeg i cura je užasnuta spazila kak to zapraf idu prema groblju. Na grobnoj su lesi bile dve mrtvečke glave. Kad je tu cura vidla štela je skočiti s konja ali su prebrzo jahali. Na koncu, kad su stigli do rake s tere je bil odmeknut  poklopec njezin dragi (zaprav mrtvec), zapovijedil joj je da skoči nutra. Cura se znašla i u zadnji je čas hitila svoj pinklec u grob a mrtvec je mislil da je to ona skočila pa je i on za njom. Na to je ženska teškom mukom navlekla kameni poklopec na raku, sela na konja i onak po pameti počela bjesomučno jahati prema svojoj dalekoj hižici.. Priča na kraju završava kak je uspjela teškom mukom spasiti se, ali je "prek noći skroz posedela i postala stara i napol luda baba".

Takvih i još puno drugih manje-više uvjerljivijih ili banalnijih priča, legendi i "skaza", naslušao sam u svom djetinjstvu. Pričale bi se u krugu obitelji, kad bi se nekim povodom skupila rodbina, na lupatvama, perječesima, mesarijama, pri klijetima, na karminama.. I rijetko bi tko na njih ostajao skroz ravnodušan bez obzira koliko neshvatljive ili notorne bile. I ne samo nama klincima, nego i starim iskusnim dedekima i strinama zažarile bi se oči dok bi ih slušali ili gorljivo pripovijedali svoje štorije i kleli se u njih.

Naravno da su zbog toga nama klincima noći ponekad znale biti prilično nezgodne. Pogotovo meni koji sam od najranije mladosti volio "landrati i potepati se" uokolo tako da bih vrlo često bio prisiljen vraćati se kući po svakakvim vremenskim uvjetima, sam samcat, od tamo nekih prijatelja, dedeka, babica, kuma i strina razasutih po udaljenim bregima i jarkima..Bili su to ispiti na kojima se testirala hrabrost i odlučnost i čeličili živci.

Naravno da sada na te priče i legende kojima se gotovo ritualno raspaljivala mašta i na neki način pokušavalo predočiti onostrano i mistično gledam nekako hladnokrvnije, možda tek kao na nostalgične uspomene iz djetinjstva i neporecive primjere velike i nezasitne ljudske mašte. U tome sam donekle sličan svom pokojnom ocu koji je istina, znao puno takvih priča ali ipak nije u njima pretjerivao pa su djelovale prilično realistično i dokumentarno i bivale ispričane uz podosta samoironije.

Tim više zanimljiva je jedna naša obiteljska legenda kad su "duhi" u pitanju a koju je najčešće pričao baš pokojni naš tatek, koji se tako često znao sprdati sa praznovjerjem pa i smrću. Što je najinteresantnije, ta priča potvrđena od više osoba, ima neku svoju čudnovatu i pomalo jezovitu unutrašnju logiku i ni dan danas nisam sasvim na čisto s njom. A priča ide ovako.

Tih posljeratnih godina (1948) moji su se roditelji tek doselili u našu staru hižu. Od braće bili su živi tek najstariji brat i sestra - Mirko i Anđela, ostali, pa tako i ja, još se nismo ni rodili.   

Naša je stara hiža bila možda najzorniji primjer one iz popevke "Vu plavem trnaci". Bila je napravljena od starih drvenih stijenki, od blata i pljeve je bila zbita, škopom pokrita, zemljana poda. Glavnom je prostorijom dominirala velika višenamjenska krušna peć na kojoj bi se zimi često i spavalo.

Dakle, te je večeri otac koji je svirao u topličkoj limenoj glazbi došao kući s vježbe. Mama se s mojom braćom tek trebala vratiti od bake Kristine kojoj je pomagala okapati kuruzu.

Otac je upalio petrolejku, sjeo za stol i počeo prepisivati u kajdanku nove note.

 


 

Bilo je sve tiho i mirno, no u jednom času  je spazio kako se najmanji ring na gusnatoj tabli šparheta sam od sebe okrenuo, poput zvrka.. Nije pridavao tome preveliku pažnju no stvar se ponovila, da bi se nakon toga počeli simultano okretati i ostali, najprije mali pa veliki. Otac je to slušao i gledao ispod oka, a kako nije prestajalo, ustao se i otišao do peći pogledati što se događa.

Na tom bi mjestu mi koji smo priču slušali počeli sugerirati i uvjeravati ga kako je u peći sigurno bilo "mišov ili štakorov ili je, ništ' novog, "povlekel propuh kroz dimnjak".

- To sam si i ja mislil – ne bi se dao stari. Ali, kad sam otprl vrateca, nutri je bilo se čisto, a noć je bila ionak skroz mirna i bez trunka vetra. Malo sam proroštal šarajzlinom i pak si sel za stol. Ali vrak nije prestajal nek je bilo se gorše. Skorom su se i železna vrateca odrigljala, počela se tresti i zvoniti kak činele. Na tabli su se tresli lonci, na stalažama zdele, rajngle i poklopci. Po peći je tako tuklo kak da neko mlati po velikom bubnju.

Otac je uz priču sve to i zorno prikazivao. Vrtio bi ringe na tabli, tresao vratašca, pokretao lonce i rajngle i ritmički bubnjao dlanovima po stijenkama krušne peći.

- To je sigurno bio nekakav potres! – ustvrdili bi mi zdravorazumski, tražeći i dalje slabe točke u priči.

- Ma kakev vražji potres! – proturječio bi stari -  Pa nemre potres trajat tak dugo. A to ne samo da nije prestajalo nek je postajalo se jače i jače. Za malo su sve stvari v hiži počele tancati i rondati. Na kraju više nisam mogel ni sedeti za stolom. Prešel sam po suseda Tonča i Rozu teri vam to mogu i potvrditi. Skorom je došla i mati s decom z brega. Svi smo tak stali na pragu i gledeli to čudo kaj se v hiži dogajalo. Niko nije hupal nutra. To je ružilo tak do pol noći i onda prestalo. Sejeno, nismo te noći spali v hiži nek h komori u dvorišu, a deca h komorici pri Tonču i Rozi.

Posle te prve noći, mislili smo da bu zdaj tomu kraj. No slično je bilo i drugu večer, možda tek za zeru menj. I tak je to tuklo i nabijalo sedam noći, svaki put se slabše.. Po danu ništ. Nakon toga je skroz prestalo.

Naravno da smo mi i dalje tvrdili kako je u pitanju nekakav nesporazum, praznovjerje, miševi, štakori, propuh ili potres. No začudo i uvijek trezvena mama je bezuvjetno potvrđivala očevu priču, a isto je bilo i s Tončom i Rozom kad bi ih pitali o tome.

- I tak..- pričao bi tatek – kak se nekaj sličnog posle toga nije više nigdar ponovilo, mislil sam da nigdar nebum saznal kaj je to bilo. Za par let išel sam vapnom bijeliti hižu. Štel sam z velikog trama ostrugati staru maznicu i onda sam h drievu našel hrezane brojke "1 8 4 8". Onda sam se setil kak su mi naši stari pripovedali da je ta hiža napravljena nakon kaj je ukinuta tlaka i feudalizam. U to vrijeme su naši  pradedeki teri su bili kmeti pri gospodi i vlastelinima od njih dobili stare drvene kleti da si z njih hiže napraviju. Dovlekli su te kleti z bregov i onda zajednički, tuj pri Lončarićima, napravili svoje hiže. Kad su bili gotovi, sedam se dani slavilo, pilo i jelo. Bilo je to baš te, 1848.

E sad, moram i ja potvrditi kako sam bezbroj puta ko klinac zagledavao u te grubo i na šrek urezbarene brojke na sredini velikog trama (zapravo, svi smo znali za njih). Svaki puta kada bi stara naslaga boje otpala, te brojke bi se pojavile. I sad mi je žao što nisam nakon rušenja te legendarne stare hiže sačuvao i konzervirao bar taj dio prastarog debelog trama.

Znači, 1848. sagrađena je uz veliko veselje i slavlje stara hiža u kojoj su se rađale i othranile generacije Lončarića. 1948. moji roditelji i susjedi svjedoče prilično neobjašnjivom događaju koji se prenosi s koljena na koljeno.

Možda sam sentimentalan i ne baš sasvim objektivan, ali nekako sam prestao dovoditi u pitanje vjerodostojnost te čudnovate obiteljske legende. Pa ko sam ja da sa stopostotnom sigurnošću donosim sudove, pogotovo kad su u pitanju "duhi i strahi"?

Istina, možda su te priče o duhovima malo prenapuhane. Uostalom, pa i veli se da se ne treba bojati mrtvih neg' živih. Slažem se. U tom smislu završit ću s jednom pričom koju ste morti već i čuli.

Jena je mlada ženskica delala u kasnim smenama u topličkoj bolnici pa se često negde oko ponoći morala vraćati sama doma (bila je valjda u sličnoj dilemi kak i ja kad sam išel doma nakon Juričinih priča). I tak je te večeri ipak odlučila umjesto osvijetljene ali zaobilazne ceste krenuti onim kraćim ali nezgodnijim putem, uz samo groblje na Poljaku. Srećom, zestala je gospona koji je polako išao stazom ispred nje. Nakon kaj su ugodno se spominajući prešli najkritičnija mjesta, rastajući se od neznanca ženska mu zahvali "kaj joj je pravil društvo na tom putu po kojem ju je navek strah".

A ljubazan i nadasve elegantan gospon na to joj odgovori:

- Sasvim vas razumijem gospođo. I mene je bilo strah dok sam bio živ.

Arhiva

Arhiva kolumni

Reklama