Pregrada.info - nezavisni pregradski portal

Kolumne

05.01.2018. 18:46:48 - Petra Vdović

Novogodišnja

Foto: www.vir.hr

- Buš i ovaj krat napisala kolumnu o meni? - pitao me negdje na pola puta nakon drugog stajanja.

- A vjerojatno…pa znaš da si ti moja muza" - odgovorila sam, premda nisam mislila ništa pisati.

 

Kamo na doček? Jedno od onih pitanja na koja samo rijetki mogu dati odgovor nekoliko dana prije same Silvestarske noći. Ovog puta ja sam znala kamo idem čak tri dana ranije. Presedan. Dobro, imala sam prije već neke druge planove, ali u njima se nikako nisam mogla naći. Možda sam zbog toga i povrijedila neke meni drage ljude, ali nadam se da me shvaćaju (Echame la culpa). Trebalo mi je nešto drugo…neka promjena okoline. Prosinac ko prosinac, uvijek me nekako dostigne svojim emocijama. Nije ni ovaj bio drugačiji. Već na samom početku donio mi je neke vijesti zbog kojih sam htjela vrištati svaki dan. Stoga mi je bijeg od svakodnevice cijelo vrijeme kružio po glavi. No, kako? Kamo?

- Mi idemo na Vir. Nas pet. Ma mesta dosti. Hadi.

Hadi…kaj to može biti tak jednostavno? Pa treba milijun stvari napraviti…srediti slobodan dan, obavijestiti druge, spakirati se i ono najbitnije, mami i tati pripremiti novogodišnju sarmu na koju čekaju još od Svih svetih.

Pa, zapravo... i može biti jednostavno, zakaj ne. Baš mi to treba. Spakirati moram samo najnužnije. Donji veš, traperice, pokoju majicu…pa to su ionak samo tri dana.

- Šefe, mogu danas otići malo ranije s posla? Sutra ujutro putujem na more, a još nisam napravila sarmu. – Hadi!

- Tata, ne bum doma za Novu, ajmo kleti po par litri črnoga. – Hadi, idemo.

- Ivana, hadi s menom. Znam da malo kasno javljam, al nisam ni ja znala puno prije. – Može, hadi.

Hadi…postoji li nešto jednostavnije od toga?

Na put smo krenuli u subotu rano ujutro. Nakon četiri sata vožnje i isto toliko sati stajanja na usputnim stanicama, napokon smo stigli do apartmana.

- Još smo i rano došli. Obično dok putujem, dojdem tek hvečer. Kavica tuj, pivica tam, oduži se to - ispričao je.

Srećom, sunce je još bilo relativno visoko pa smo se mogli grijati na terasi dok u kući nije postalo toplije. S obzirom da nas je na kraju bilo samo šest, zgurali smo se u dva apartmana. Izgleda da drugima ono "hadi" ipak nije bilo tako lako ostvarivo.

Što ćemo raditi tri dana, brzo je postalo glupo pitanje. Razgovori, šetnje, druženje i igre. Opuštena atmosfera, smijanje, smijanje i još malo smijanja. Mislim da su mi se ovih dana bore smijalice sigurno produbile za milimetar-dva.

- Ke su čiste plahte? Moram nazvati baku, ona zna, ona je gazdarica.

- Nemam derva. Kak bumo pekli roštilj? Da bar nisam tersje hitil vun.

Na Silvestrovo smo odlučili baš ništa ne raditi. Piti kavu i opet se puno smijati. Sve dok ne bude vrijeme za odlazak na trg. Kad smo se konačno "sredili" i napustili apartman, Giuliano je već skakao po pozornici, miris kuhanog vina širio se rivom, a ljudi su oduševljeno mahali prskalicama. E, moja 2017. Malo mi je žao kaj završavaš. Puno si mi toga donijela. Koliko uspomena i koliko preokreta u samo jednoj godini. Završila si sasvim drugačije od onog kako sam planirala.

Dok tak mislim o prekrasnoj godini koja samo što nije došla svome kraju, Giuliano već odbrojava sekunde do ponoći… 4, 3, 2, 1, Sretna Nova! Grlimo se, ljubimo se, nazdravljamo, plešemo, vatromet puca. Gledam u nebo i budi se znatiželja što me sve očekuje u novih 365 dana koji su pred nama. U tom trenutku imaš osjećaj da je sve moguće. Da su pred tobom prazni listovi papira koje ćeš ispisati (nadaš se) divnim i zanimljivim pričama. Neke stvari odlučiš po zadnji put pozdraviti i ostaviti iza sebe, a prostor u kojem su stanovale odlučiš konačno otvoriti za nešto novo. Novih 365 dana sjajna je prilika za dati sve od sebe.

(…)

Već je skoro svitalo. Umorni, malo opijeni, polako smo se vukli do apartmana uz pokoje stajanje na cesti.

U jednom trenutku okrene se prema meni i veli:

- Petra, jas tebe mam tak rad!"

- Hadi, hadi, idemo!

Arhiva kolumni

Reklama
Vis Vitalis